Како користимо језик када полемишемо

Друштво за српски језик и књижевност Србије у сарадњи са Катедром за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду организује манифестацију „Март, месец српског језика”

Данас се често и много полемише о готово свему. Али, шта је заправо полемика? Полемика се обично дефинише као јавни оштар спор, сукоб најмање двају различитих мишљења, реакција једног текста на други. Уочава се и веза између полемике и других жанрова попут свађе, препирке, расправе, дискусије, дебате – у основи свих тих жанрова лежи конфликт.

Како се заснива на неслагању и супротстављању, полемика има две темељне језичке одлике. Прва је употреба негације, која може бити реченична (То није тачно), лексичка (То је нетачно/неистинито/неприхватљиво), па и „подразумевана” (То је грешка/пропуст/парадокс; Како то може бити тачно?!). Негација се може остварити различитим средствима, па тако у једној научној полемици налазимо и овакав пример: Поменућу само антилингвистичке аргументе (…), па назовиаргументе (…), па псеудонормативне аргументе (…). Друга темељна одлика је исказивање супротних односа (нпр. Ти сматраш да је лубеница воће, али ја се не слажем; Вама је то лепо. Међутим, ми мислимо другачије), одакле следе и честе опозиције попут ја–он (Ја тврдим једно, док он тврди друго).

Једно од основних језичких средстава у полемици јесте и – реч-окидач (или тригер), која изазива реакцију опонента. Неки лингвисти попут Бранка Тошовића наводе да се у полемици тежи употреби што јаче, „убитачније” речи која ће поразити или раскринкати саговорника. Управо такве речи, негативне квалификације, увреде (дисфемизми) и слично, могу бити и окидачи за настанак полемике: на пример, када један научник у оштрој полемици другом замера сужен теоријски простор, апсурдне закључке, његове тврдње назива потпуним промашајем, измишљотином или заблудом.

Када желе дисквалификовати опонента, полемичари употребљавају и фразеологизме с негативном конотацијом: Његов аргумент стоји на стакленим ногама; Он намерно баца читаоцима прашину у очи; Њени предлози су пуцањ у празно; Они заобилазе научне критеријуме у великом луку.

У таквом спору се често користи и полемички услов, којим се побија тврдња саговорника или којим се он дискредитује: Ако он то заиста мисли, мора му се рећи да нема појма или Ако саговорник не зна ништа о лингвистици, онда је ту сваки разговор излишан. Сем тога, полемичар може искористити и полемичко или, када читаоцу указује на два могућа избора, при чему и један и други представљају негативну квалификацију опонента: на пример, Он не разуме или одбија да сабере две просте чињенице; Он изговара или непотребне или нетачне ствари, Он не зна или неће да зна и слично.

Такође, у полемици је веома разнолика употреба аргумената, од којих су многи типични за свакодневну аргументацију, па чак и када је реч о научној полемици. Када желе да оспоре закључак другог аутора, научници се, рецимо, позивају на аргумент нејасноће (Није јасно на основу којих критеријума аутор то тврди), аргумент неочекиваног утиска (Изненађује нас такав став; Зачуђује ме овакав закључак), аргумент основношколског знања (То знају и деца у основној школи!), позивају се на аргумент ауторитета (Ево шта о томе пише акад. П. Ивић, најбољи познавалац дијалекатске ситуације) итд.

Чак и када се ради о научној полемици, употреба стилских фигура није ограничена. Нарочито се често користе реторичка питања, иронија, еуфемизми и дисфемизми. Срећу се и подврсте ироније попут „покуде у облику похвале”: Инструментал је, нема шта, задивљујуће „прецизно” дефинисан; или у облику „понижења надуване охолости”: Такво „откриће” он мора што пре патентирати – да би се људи имали чему смејати.

Еуфемизмом се каткад ублажава оцена о неистинитости тврдње: за опонента се метафорично каже да заобилази истину, да прелази границе истине (ум. лаже), или се иронично каже да има бујну машту. Оптужба која би могла да нашкоди угледу саговорника не упућује се увек отворено: када један полемичар другом замера чин који има име у моралном кодексу људи и у законским кодексима свих земаља, то је пример еуфемизма за клевету. Или када каже: Присвајање туђих проналазака вреднује се негде на другом крају лествице, тиме се аутор еуфемистично изражава о плагирању. Такви примери називају се и полуеуфемизми, јер се њима ублажава оцена која је неповољна за саговорника. Ако је негативна оцена отворено увредљива – реч је о дисфемизму, који смо показали на примерима за реч-окидач. Додатни примери за увреде (дисфемизме), верујемо, нису потребни. Њих данас, нажалост, и пречесто чујемо.

 

Аутор: Мср Ненад Крцић, асистент на Катедри за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.